НОВИ САД

 

Нови Саде, граде крај Дунава ,

са поносом носим те у себи,

детињство ми још у теби спава,

да те није ни сам не знам где би?

 

Улицама кад прошетам твојим

нека сета души се искраде,

у теб' љубих целим бићем својим

пун заноса и бескрајне наде!

 

У теби су најлепше девојке,

уздах маме стасом и лепотом,

док им ветар развија увојке

ти им душу опијаш животом.

 

Варадин те милује погледом

и тврђава, амајлија наша,

још се грле песме са Дунавом,

што свираше осам тамбураша.

 

Булеварти љуби плаву реку,

а мостови нуде кићен' Срем,

ту лепоту, ма, ни сличну неку

ја не нађох где год да идем.

 

Још векова Дунавом ће проћи,

ти крај њега заносан ћеш снити,

још ће многи дивит ти се моћи,

ал међ' њима, мене неће бити!