НЕСТВАРНА - ( Ретроспектива - Шантић, Ракић, Дучић и моја маленкост )

 

Tи си моја чежња, и мој бол што тиња,

моја тиха патња, сузамоја ледна,

сва мила, и драга, исконска светиња,

ти живиш у мени заносна и чедна.

 

Моје су се чежње њихале на сјају

твоје цветне крошње, где плод руди мио,

што мом оку светлост и лепоту дају,

где раскошом твојим очаран сам био.

 

И погледи моји по твом стасу пали,

и безброј уздаха парало по грлу,

а ти недостижна ко облак настали

по мени сипала ту лепоту врлу.

 

Остај недостижна, и мени и њима,

нека твоја сена буде све што сећа,

јер ти си рођена у мојим сновима

као цветни бокор некако с пролећа.

 

Од мојих си снова ко ћилим саткана,

и на срцу моме ко рој звезда сјала,

мамила си као трешња необрана

мада не постојиш нит си постојала.