КАФАНСКА ТУГА

 

Хајде свирај, немој да се штедиш,

ону нашу кафански свирачу,

нестало ми воље за животом,

отупела оштрица на мачу.

 

Не гледај ме као да ме жалиш,

свирај песму за старога госта,

место пара душом ћу да платим,

од свега ми само прошлост оста.

 

Заволех је, давно је то било,

то је манир моје лоше среће,

због ње су ме све кафане знале,

живот ми се око ње окреће.

 

Ја проћердах све што сам имао,

троших живот и шаком и капом,

младост прође ко да јуче беше,

сад ме старост поклопила шапом.

 

Свирај зато, нека пукне струна,

нека јеца виолина стара,

цех живота плаћам немилице,

јер за срећу не имадох дара.