НЕКАД МОЈА ДРАГА

 

Откуд сузе на том лепом лицу,

чему туга, некад моја драга,

кад на твојој трошеној лепоти

време није оставило трага.

 

Да л је неко дотакао огањ

што за мене беше недостижно,

па ти душу оковао болом ,

а ти му се предала безбрижно.

 

Па сад јадом оплакујеш себе,

ја те гледам ко да си ми страна...

Мада за ме ти некад си била

зрела трешња са љубавних грана.

 

И не сазнах никад после свега,

да л те икад моја чежња такла,

али једно видим, за сигурно,

ко грешка си њему се омакла.

 

Ја се твојој лепоти још дивим,

ал ме твоја туга не дотиче,

ко ни вука са још топлим пленом

када пастир у даљини виче.

 

Сад не презам више од превара

и од често лаких женских суза,

некад писах песме од заноса,

сад охолост постаде ми муза.