ВЕРУЈЕМ

 

Умирем и падам, дижем се и рађам,

изнова ко феникс из сивог пепела,

ал још увек људској доброти се надам

све док душа буде становник ми тела.

 

Верујем у стисак руке код поздрава,

неписано правило карактера људског,

у уздах и сузу, у бол и у врисак

кад уједе језик неког нама блиског.

 

Верујем у осмех, кад се очи смеју,

туп израз усана неверу ми ствара.

Без смисла би остo‘ човечанства грех,

да Божанства није с небеског олтара.

 

У љубав се уздам, у морал човека,

те без стрепње гледам на будућност сада.

Жеље своје нећу никад да обуздам,

да за нас смртнике још постоји нада...

 

Зато нећу престат добру да се надам,

све док душа буде становник ми тела

и да као феникс из сивог пепела

када мрем и падам изнова се рађам!