ИСПОВЕСТ МАЈЦИ

 

Много сам ти, мајко, оболео,

све ми снове младалачке сруши,

саветуј ме, нисам одолео,

како болној да помогнем души?

 

У заносу младалачког врења

освоји ме стасом и лепотом,

ја не марих за та искушења...

шта ће даље бити са животом?

 

Минуше ми брзо лепи дани,

она врашки заносна и чедна,

ко уз галоп дивљих коња врани

преведе ме преко воде жедна.

 

Сад од туге озебла ми душа,

ко бехаре кад покрије слана,

тако бива кад се срећа куша,

неста бехар, оста гола грана.

 

Живот ми је сада шака јада,

то ми оста од љубави наше,

само њен лик ја још видим сада

на дну сваке испијене чаше.

 

Kад би време могло да се врати

истим путем твој син би кренуо,

саветуј ме зато, добра мати,

да ти неби ја млад увенуо.