СПАСЕЊЕ

 

Надахнућем среће немир душе тешим

од кад попих нектар са твојих усана,

при помисли нате само се насмешим,

ко благослов грешном ти си мени дана.

 

Бејах као галеб на олуји, кога

у загрљaј вечни морски талас мами,

ја тражих спасење од сусрета тога

заробљен у својој таштини и чами .

 

А ти ода спаса за кобна времена,

прострла се испод мог тела уморног,

смерна као вила, сјајем узвишена,

избави из ропства свог слугу покорног.

 

Запловисмо тако, ко у поход шајка,

у чари живота распламсало, смело,

док је ветрић нежнo негде из прикрајка

звиждукао своју сонату весело.

 

Малаксао, ломан сад одмарам тело

ко уморни ратник од неког мегдана,

напоји ме зaвек с`тих усана врело,

ко благослов грешном ти си мени дана.