ОРАХ

 

У дворишту из детињства мога

где још стоје многе друге ствари,

са дебелим хладом стаса свога

сав поносан стоји орах стари.

 

Кад се сетим колико сам пута

када скривим у крошњи се крио,

док би мајка тражила ме љута,

свој несташлук са њим би делио.

 

А ми деца по њему се пели,

ломили му без разлога гране,

падали смо - рећи нисмо смели,

већ кроз сузе целивали ране.

 

Највећа је радост за нас била

кад с јесени треба да се бере,

тад је борба непоштедна врила

ко ће брже, више да се вере?

 

Па кад зима у белој долами

са Божићем закуца на врата,

орахе смо тражили по слами

што с Бадњаком унесе је тата.

 

Ја још памтим речи свога деде,

што их рече тад старина глува:

- И кад почну сећања да бледе,

тај ће орах тајне да сачува!