НОСТАЛГИЈА

 

Kaд се смирај дана руменилом распе

над зрелом пољаном некошеном рају,

нека чудна сета душу ми обузме

а мисли похрле том вољеном крају.

 

Остало је тамо парче мога неба

разуздана младост и уснула душа.

Каква је то сила што човека гони

да крај свог спокојства изазове куша?

 

Да остави гњездо крај огњишта топлог

и мирис погаче коју мајка пече,

узавреле баште крај снених воћњака,

поглед на крајолик када пада вече.

 

Па крочи где сунце нема истог сјаја,

А људи без срца неког другог соја,

Где цвеће не шири мирис крај вајата...

Зачим ја то жудим? Ех, судбино моја!

 

Године се нижу, ко девојка ђердан,

а душа се руни ко да је од блата,

остарела мајка, изнемогли отац,

с чежњом не скидају погледе са врата.

 

Осећају они да их спокој зове

nа починак вечни од облака густи,

па их горки уздах грудима прожима:

,,Да л ће доћи пре но душа се испусти?

 

Чему ли то теже људска искушења,

па утеху траже на туђем рамену,

кад се врате своме, остане им с тугом

да пољубе слику на хладном камену.

 

Сад уморна душа коренима вуче,

ко звона на причест зове домовина,

да се вратим где сам први пут заплако,

где остаје завет од оца на сина.

 

Да тамо сачекам своје судње часе,

кад треба да пођем Богу на истину,

и да с чежњом поглед не скидам са врата,

да л ће откуд доћи да ми жељу мину?...

 

То је усуд сваке искушничке душе,

ма куда да крене зове упис родни

да остави кости тамо где је рођен...

Чудни ли су ови путеви господњи!