КИША НАД ВАЈАТОМ

 

Стојим под стрехом старога вајата

у нади да ће киша када стане,

ко задња кап кроз небеска врата

твој драги лик мени да кане.

 

Стојим и гледам у тамне облаке,

да ли ће стати - са зебњом помислих,

у сусрет теби да пружим кораке,

дугиним трагом с ливада покислих.

 

Док лагано ноћ се сутону прикрада,

све ми тако овде на тебе мирише,

у часима овим, док се душа нада

осећају благом и срећи, док дише.

 

И вајат се стари на починак спрема,

на самоћу душа још се није свикла.

Не часи, требаш ми, дуго те већ нема,

цело си ми биће на себе навикла.

 

Ајд, на длан ми кани, па нек крене плима,

знај, срећа је драга сам сан о срећи,

толико још тебе свуд у мени има,

да комотно могу два века претећи.