ЛАКОНОГА

 

Све су моје жеље заноћиле

на недрима твојим набујалим,

и на муке мене су ставиле

као просца с букетом процвалим.

 

Као вихор ти кроз мисли моје

сваког дана чедна ми пролазиш,

с чежњом пратим ја кораке твоје

док за видик ко сунце залазиш.

 

Под стопама теби лаконогој

као свила шушти мека трава,

а по коси ко море немирној

просула се месечина плава.

 

Ти већ давно береш од живота

све лепоте девојачког врења,

да ти приђем било ме срамота

неуспеха и твога презрења.

 

И ти поста део мога света,

а ја лаком на те лепе дане

шта могадох са четрнаест лета

већ чекати нови дан да сване.