ИЗВОР СРЕЋЕ

 

Пролеће је узвисило једра

да са себе траг хладноће збаци,

са прозора милују јој недра 

шапућући нежно сунца зраци:

 

 -  Пробуди се, успавани цвете,

твоја душа давно је заспала,

у самоћи, где безнађа прете

па ти немоћ душу савладала.

 

Није живот сан у једном дану,

насмеши се јутру што те буди

и укради мирис јорговану

кад пролећа дах испуни груди.

 

Па огрни плашт од лепих снова,

пођи стазом ка извору срећe

где свитања чекају те нова

и где нада напустит те неће.

 

Са мирисом процвалих ливада

поветарац нек те носи један,

у загрљај полети му млада,

крај извора он те чека жедан!