РЂАВ СОЈ – (Владари из сенке)

 

Ова песма сто бих да је срочим,

има врло рузан садрзај:

не бих да се предам искушењу,

жеља ми је да одем у рај!

 

Нису они заслужили ничим

своје место да нађу у њој,

Божији су они неверници,

отприлике, јако рђав сој.

 

Зато нећу ни да је напишем,

Носим понос свога завичаја,

Схватиће је и ко не прочита

Те гадости почетка и краја.

           НОВИ САД

 

Нови Саде, граде крај Дунава ,

са поносом носим те у себи,

детињство ми још у теби спава,

да те није ни сам не знам где би?

 

Улицама кад прошетам твојим

нека сета души се искраде,

у теб' љубих целим бићем својим

пун заноса и бескрајне наде!

 

У теби су најлепше девојке,

уздах маме стасом и лепотом,

док им ветар развија увојке

ти им душу опијаш животом.

 

Варадин те милује погледом

и тврђава, амајлија наша,

још се грле песме са Дунавом,

што свираше осам тамбураша.

 

Булеварти љуби плаву реку,

а мостови нуде кићен' Срем,

ту лепоту, ма, ни сличну неку

ја не нађох где год да идем.

 

Још векова Дунавом ће проћи,

ти крај њега заносан ћеш снити,

још ће многи дивит ти се моћи,

ал међ' њима, мене неће бити!

 

       КАФАНСКА ТУГА

 

Хајде свирај, немој да се штедиш,

ону нашу кафански свирачу,

нестало ми воље за животом,

отупела оштрица на мачу.

 

Не гледај ме као да ме жалиш,

свирај песму за старога госта,

место пара душом ћу да платим,

од свега ми само прошлост оста.

 

Заволех је, давно је то било,

то је манир моје лоше среће,

због ње су ме све кафане знале,

живот ми се око ње окреће.

 

Ја проћердах све што сам имао,

троших живот и шаком и капом,

младост прође ко да јуче беше,

сад ме старост поклопила шапом.

 

Свирај зато, нека пукне струна,

нека јеца виолина стара,

цех живота плаћам немилице,

јер за срећу не имадох дара.

            НЕСТВАРНА - ( Ретроспектива - Шантић, Ракић, Дучић и моја маленкост )

 

Tи си моја чежња, и мој бол што тиња,

моја тиха патња, сузамоја ледна,

сва мила, и драга, исконска светиња,

ти живиш у мени заносна и чедна.

 

Моје су се чежње њихале на сјају

твоје цветне крошње, где плод руди мио,

што мом оку светлост и лепоту дају,

где раскошом твојим очаран сам био.

 

И погледи моји по твом стасу пали,

и безброј уздаха парало по грлу,

а ти недостижна ко облак настали

по мени сипала ту лепоту врлу.

 

Остај недостижна, и мени и њима,

нека твоја сена буде све што сећа,

јер ти си рођена у мојим сновима

као цветни бокор некако с пролећа.

 

Од мојих си снова ко ћилим саткана,

и на срцу моме ко рој звезда сјала,

мамила си као трешња необрана

мада не постојиш нит си постојала.

                                                               ИЛУМИНАТИ

 

Не презају ни од чега,

сити креатори

животних судбина,

па посежу што

од Бога није

с уверењем

да је то врлина.

 

А кад дође

Време за кајање

због развратно

прљавих грехота,

и опрост ће од

Бога тражити

с лицемерјем...

господари смрти

и живота.