СЕТНА ПЕСМА

 

Слушам како вешто, на грани у лугу,

мелодију кроји уметник свог гласа,

па ми на час сетну душу заталаса

осећањем благим и одагна тугу.

 

Да ли она чује пој љубавног зова,

што нотама младој брези лишће шара,

или јој је срце, сред цветног бехара,

удомила песмом нека љубав нова?

 

Док благ поветарац пољем ноте слаже,

а дан с ногом лењо у тих смирај крочи,

мени на ум падну једне драге очи,

од којих никада не имадох драже!

 

Пожелех ко никад да и ја запевам,

од лепоте гласа, да сва звони гора,

чежња да је такне што из срца левам,

па да широм макне окна свог прозора.

 

И удахне љубав што душа изнедри,

искрену, ал стидом дуго прикривану

у недрима мојим, од бола што вену,

док ноћ изнад луга почиње да ведри.