НЕ БУДИ МЕ 

 

Не буди ме музо мојих нота

да се душа од бола не гуши,

док с презиром кроз раље живота

гледам овај свет како се руши.

 

Не буди ме зарад  дана прошлих,

да убедим себе да сам снио,

ја занемех од јада надошлих,

а стихова нежних рад сам био...

 

У детињство снови да ме врате,

не познајем више ове људе,

та безличја ко сенке нас прате,

мене плаши та коб коју нуде…

 

Нек ме вине у небеско царство,

спокојство ми из душе отето.

Уморан сам од безумља људског,

не буди ме, да преспавам све то!

 

И да болан не гледам голготу

како страда Немањино племе!

Ту неслогу,  одрицање лако...

Док нам трују и веру и семе!